Dijagnoza ljubav

Ilustraciju za blog napravili: Naida Lisica i Ismet Lisica
Za blog piše: Milica Galić

Družimo se multipla skleroza i ja skoro deceniju. Trebalo mi je dosta vremena da je prihvatim kao saputnika. Smetala mi je, ograničavala me, nije mi dala da živim svoju mladost, ali me nije zaustavila. Puzala sam, ustajala, padala i ponovo ustajala ali sam postigla ono što sam htjela, završila fakultet, zaposlila se... Tu su bili mama, tata, podrška porodice, doktorica i nesebična pomoć svih u mom okruženju, ali o životu sa multiplom sklerozom niko nije imao iskustva iz prve ruke, niko me nije mogao pripremiti na sve ono sto je došlo. Snalazila sam se sama. Hvala svima koji su mi govorili kako se u teoriji ponaša moja dijagnoza, ali niko nije mogao da mi kaže šta me čeka na praktičnom dijelu ispita. Prolazile su godine, a ja sam se polako saživjela sa multiplom, srela se sa tankom linijom između vrha i dna, bila na obje strane te linije i sve vrijeme tražila nekog ko bi mogao da razumije kroz šta prolazim.

A onda, on. Mladić, prestrašen, pomalo izgubljen, okružen voljenima a ipak sam... „Tu su svi oni uz tebe, ali si sam brate.“ I njegovo pitanje u fejsbuk grupi o multiploj sklerozi "Zna li neko..." Pitanje mnogih koji se po prvi put sreću sa dijagnozom i počinju da istražuju. I pišem mu poruku. "Evo tu sam, ako ti mogu pomoći, piši". Željela sam da budem neko od pomoći, da podijelim svoje iskustvo i da bar dijelom olakšam suočavanje sa stvarnošću. Htjela sam da njemu budem taj neko. Htjela sam da mu pružim ono što ja nisam imala.

Sati i sati pitanja i odgovora, sati dopisivanja. Dan za danom, postajali smo sve bliskiji i sve otvoreniji. Nije me bilo sramota da na video razgovoru budem u pidžami i/ili nepočešljana. Mislila sam da ćemo biti samo prijatelji, ali „neko odozgo“ je imao drugačiji plan. Kaže da se u moje pidžama izdanje zaljubio. Kaže i da sam ga zavela. Kaže da mu je drago što smo se našli po čudnim putevima interneta. Kaže da je srećan što ga razumijem. I onda sam shvatila... Mi se, fejzbukovskim rječnikom rečeno, lajkujemo. I razgovori polako dobiju novu boju, nove tonove.
I nova pitanja...fejsbuk, petsto kilometara, druga država, dvije dijagnoze???
Mama reče "neće biti lako, ali ako uspijete...sigurno vrijedi."

Nismo mi djeca, znamo mi da je daljina teška i kad si zdrav ko dren, a tek ovako... Znamo mi da je možda moglo i lakše, ali da je bilo lakše, to ne bi bilo ovo što mi imamo. Ko će nas bolje razumjeti nego nas dvoje jedno drugo? Ko osim njega može da shvati zašto posjedujem sva moguća pomagala za kretanje? Ko osim mene može da shvati čemu tolika njegova nervoza ako u kući nema lijeka protiv povišene temperature? Ko osim njega može u potpunosti da shvati moje ,,Umorna sam" iako sam tek ustala? Ko bi mogao da razumije njegovu, naizgled bezrazložnu, potrebu da žmiri 15 minuta? S kim bih posjedovala kompletnu abecedu vitamina?  Nas niko ne može da razumije kao što se mi međusobno razumijemo, on i ja...

Trebalo je da se sretnemo. Da bismo zajedno prevazišli sve.
Nije lako, malo ja tamo, malo on ovamo... Naporno, zamorno, stresno... Ali vrijedi! Imamo hrpu snova i planova i imamo želju i motivaciju da ih ostvarimo.

Kažu da je najbolja stvar u životu kad imate prijateljstvo i ljubav u istoj osobi. Dodala bih i razumijevanje. I podršku. I nekog sa kim imaš nešto zajedničko. Nas dvoje imamo MS. I milion tona ljubavi.

I evo, sad mogu sa sigurnošću da kažem da mi multipla skleroza ništa bolje nije donijela.

NPM 001-02/2020