Ilustraciju za blog napravila: Nataša Konjević

 

Kako putovati kroz život sa narandžastim koferom?

Za blog piše: Milica Galić

 

Oduvijek sam voljela da putujem i da pomažem majci kad pakuje kofere za neko porodično putovanje. Kao iznenađenje, za sedamnaesti rođendan dobila sam jedan kofer. Samo moj, svijetu nevidljiv, meni pretežak. I narandžast. Obojen multiplom sklerozom i pun njenih simptoma. U početku mi je bio težak i nezgodan za nošenje i smišljala sam kako da ga izgubim na nekom aerodromu. Bili su to teški prvi koraci. Samo postojanje narandžastog kofera je bila situacija koju sam teško svarila. Mislila sam da će moj kofer svi vidjeti i da zbog njega neće htjeti da se druže sa mnom. Mislila sam da će narandžasti kofer prerasti u zid između mene i svijeta. Tad sam odlučila da, ako ću već zbog kofera biti sama, svoj svijet izgradim tako da mi putovanje i življenje sa koferom bude što lakše.

 

Onda sam polako počela da se privikavam na to da ga drugi ne vide dok im ne kažem da on postoji, ali i da će on uvijek biti tu negdje i da mi se najčešće neće slagati uz odjevnu kombinaciju. Mada, ako ga drugi ne vide, podatak da uz crvenu matursku haljinu imam narandžasti kofer nije problem. Poteškoća jeste što ne mogu da hodam kako treba dok ga nosim, ali naučila sam. Kad postane pretežak, sjednem, odmorim, popijem kafu i idemo dalje. Kad me oči zabole od gledanja u njega, samo zažmirim.

 

Snalazimo se. On težak, ja bez mišića, ali tvrdoglava, pa ga nekako nosam i vučem pored sebe kroz život. Sa njim sam obišla bezbroj životnih stanica, aerodroma i pristaništa i nikad ga nisu greškom poslali u Kazahstan. Šteta. Uspjela sam, doduše, da izvadim neke brige iz njega, pa je sad nešto lakši, ali tačno vidim da ću negdje nekako nabaviti nešto što mi nije neophodno i ubaciti u njega da i to malo pronosam.

 

Nije važno. Za svaku od milion stvari koja njega čini teškim, ja sam u svom životu pronašla i stvorila još milion onih zbog kojih ću da se radujem. Kad je najteži i tvrdoglavo odbija da se pomjeri sa svog mjesta bez obzira na to koliko ga ja vukla i gurala, ja se ne predajem. Samo se osmjehujem i kažem ,,Sreća prati hrabre". I guram dalje. Kroz život sa narandžastim koferom.

M-BA-00000269